Građani Srbije, sudeći po poslednjim istraživanjima javnog mnjenja
vezanim za starost i brojnost uređaja u domaćinstvu, žive sve bolje.
Uređaji su, naime, sve noviji, i sve brojniji. Mašine stare 20 godina
konačno odlaze u istoriju. Kao parametar životnog standarda u
istraživanjima se uzima i podatak koliko je moderna tehnologija ušla u
naše kuće, odnosno koliko nâs ima mobilni telefon, kompjuter i slično.
I po tom parametru stojimo sve bolje i bolje. Prošlogodišnje
istraživanje GfK Beograd (Centar za marketinška istraživanja) pokazalo
je, recimo, da 40 odsto stanovnika poseduje kompjuter, a nešto manje od
trećine ima pristup internetu od kuće. Mnogi kažu da su u poređenju sa
razvijenim zemljama to skromne cifre, ali da pokazuju rast i napredak.
S druge strane, podaci veleprodaja i maloprodaja kažu da su mnogi
građani Srbije zamenili staru tehniku novom koja je stigla po vrlo
niskim cenama i vrlo lošeg kvaliteta, a sve to pri tom kupujući na
kredit! Dakle, slika nije potpuna sve dok se uz pitanje u anketi koliko
televizora imaš, i koliko su stari, ne pita i koliko se često kvare,
koje su marke, kolko programa imaju, koliki im je ekran, da li ih je
moguće uvezati sa drugim uređajima itd.
I kad smo već kod televizora, pomenimo i to da je on u srpskom
domaćinstvu, prema pomenutom istraživanju, najmlađi tehnički uređaj.
Prosečna starost mu je 7,6 godina.
Trgovac u jednoj od najvećih prodavnica tehničkih uređaja u Novom Sadu,
Siniša Mandić potvrđuje za eMnaKvadrat da će srpski potrošač pre kupiti
jeftin i nekvalitetan uređaj, nego onaj koji je dobar a košta svega par
hiljada više. Pri tom će se, bar prema iskustvima zaposlenih u ovoj
prodavnici, u 40 posto slučajeva opredeliti da kupi na kredit.
- Svi gledaju samo cenu, a jako je malo ljudi koji gledaju kvalitet. A
to je stvarno šteta, jer ne kupuje se, recimo, jedan televizor svaki
dan – objašnjava Mandić, a potvrdu ove priče daju i prodavci u vodećim
beogradskim prodavnicama.
A ako vas zanima šta je to što najviše pazare srpski potrošači, recimo
da naš sagovornik navodi upravo jeftinije televizore kao najtraženije.
- Kupuju se i LCD televizori, ali serija od 32 inča. To je neka
komercijalna klasa, a cene su od 40 do nekih 70-80 hiljada dinara.
Dalje, najviše idu radio-aparati, srednje klase, čije se cene kreću od
pet pa do osam hiljada. Idu i fotoaparati sa cenom od osam do 14 -15
hiljada. Što se klima-uređaja tiče, najviše se prodaju one u rasponu
cena od 16 hiljada do 22 hiljade. To je opet srednja klasa – priča
Mandić.
Na pitanje za koliko će se vremena vratiti po novi uređaj, recimo,
televizor, neko ko ga na našem tržištu kupi danas, ovaj prodavac
ocenjuje da će to biti za oko sedam godina.
Ne proizvode se više tako kvalitetni uređaji kakvi su bili nekada.
Proizvođačima se više isplati ovako da imaju veći obrt – smatra on.
Osim uređaja tipa televizora, na kvalitetu je izgubila i bela tehnika.
Prosečna starost kućnih aparata u Srbiji je prošle godine bila 13,5
godina, a ovoj brojci najviše doprinosi to što su brojne srpske
porodice znale po 20 godina da peru u istoj mašini za veš, i da je
popravljaju dokle god je to moguće.
Nema toga više. Teško je oceniti koliko može da živi jedna nova veš
mašina, nove proizvodnje, ali sigurno neće ni pola koliko su mogle one
stare – smatra majstor za belu tehniku Ilija Zeljković.
Njega su nekada, kako priča, ljudi zvali zbog kompletnog održavanja
mašina, pa je menjao delove, farbao mašine, i sve ostalo što je
trebalo. Ljudi zovu i zbog ovih novijih mašina, ali su kvarovi obično
ozbiljniji, i često se ne isplati ni popravljati.
Ljudi se trude i ove nove da spasu, ali ako ste ih platili recimo 16
hiljada, ne mogu vam one bog zna koliko raditi. Na dvadeset godina rada
možete da računate danas samo ako kupite mašinu od 80 hiljada –
objašnjava naš sagovornik, koji je inače često angažovan i na
popravkama usisivača i miksera.
Za niži kvalitet građani Srbije se odlučuju i kada je reč o
frižiderima, električnim šporetima, bojlerima i drugoj tehnici.
Popravke mašina za pranje sudova, toliko uobičajenih na Zapadu, kod nas
su, nažalost retke. Naime, tek 12 odsto srpske populacije ima ovaj
moderan uređaj, koji dosta olakšava život.
Zaključak je da još uvek srpski domaćin tehniku obnavlja tek onda kada
je na to prinuđem izdisanjem starog uređaja i da se i onda odlučuje za
one najjeftinije koji po pravilu spadaju u lošije energetske razrede,
što znači da za isti posao potroše mnogo više energije.
I to nije jedini problem. Stručnjaci sa kojima smo razgovarali
upozoravaju da bi zemlja sa ekstremno niskom kulturom recikliranja
kakva je Srbija, za nekoliko godina mogla da ima deponije zatrpane
gomilama ovih nekvalitetnih uređaja. Za one koji razmišljaju malo
unapred – eto odlične ideje za biznis.